U izbeglištvu sa majkom i psima

M. E. je diplomirana veterinarka i istoričarka umetnosti iz Dnjepra, koja je sa mamom i pet pasa krajem marta izbegla iz Ukrajine i došla u beogradsko naselje Ripanj. Kada je počeo rat, nije htela da napusti Dnjepar, gde je radila u Nacionalnom istorijskom muzeju i skloništu za pse. Ali, mišljenje je promenila posle prvog vazdušnog napada na taj grad.

“Rat u Ukrajini traje od 2014. I tada smo se plašili, ali nismo hteli da napustimo Dnjepar, tamo mi je bio ceo život, tamo sam tamo radila. Kada je počelo u februaru, situacija se promenila. I tada je bilo užasno, ali smo hteli da ostanemo u svojoj kući i da vidimo šta će biti. Onda je pogođena meta blizu naše kuće, u istorijskom centru grada. I onda shvatite da se rat ne dešava tamo negde na periferiji, nego i u centru grada, svuda”.

M. priča da je u automobil spakovala svoje stvari, pet pasa i sa mamom krenula put Rumunije.

“Imale smo sreće, bilo je lako. Bilo je mesec dana od početka rata i u centralnoj Ukrajini nije bilo toliko vazdušnih napada. Putovali smo seoskim putevima na kojima nije bilo toliko saobraćaja kao na glavnim. Nisu bili najbolji putevi, moja mama je vozila, ali stigli smo do granice sa Rumunijom koja je 900 kilometara udaljena od našeg grada”.

U Srbiju su se uputile pošto je M. u Fejsbuk grupi uzgajivača pasa napisala objavu da će im možda biti potreban smeštaj negde van Ukrajine. Javili su se ljudi iz Beograda i ponudili besplatno vikendicu u Ripnju, što im je bilo veliko olakšanje jer trenutno nemaju drugih prihoda osim M. prodaje nakita na internetu.

Ipak, bilo je i drugih faktora koji su odlučili krajnu destinaciju. Jedan od njih su psi, koje M. smatra članovima porodice.

“Neki ljudi su mi nudili i da dođemo u Švajcarsku, Sloveniju, Češku, ali pošto imam pet pasa od kojih nisu svi imali potrebne evropske papire, a mama nije htela da ide u Švajcarsku, došli smo ovde. Mama je u stvari htela da dođe u Srbiju, iako nikad nije bila ovde. Ona je rođena u Sovjetskom savezu, verovatno je imala neke asocijacije na Jugoslaviju, da su ljudi ovde slični nama. Ali, nisam sigurna u to”.

M. kaže da se u Beogradu oseća dobrodošlo i sigurno, iako su joj neki prijatelji govorili da je suludo dolaziti u Srbiju – jer mnogi podržavaju Rusiju u aktuelnom ratu.

“Ljudi su fini prema meni, jer se trudim da razgovaram sa finim ljudima. Moje komšije ovde, nema ih mnogo, ali kažu da su prošli kroz isto zbog rata na ovim prostorima i da razumeju šta se nama desilo…Nekad stariji ljudi na pijaci u Ripnju, kad čuju mene i mamu da pričamo ruski ili ukrajinski, počinju da viču „Rusi, Rusi“. Onda ih ignorišemo ili kažemo da smo iz Ukrajine, i onda zaćute”.

Nedostaje joj, kaže, stari život u Dnjepru, kuća, posao, prijatelji. Njenoj mami najviše nedostaje njena kuhinja.

“Nedostaju mi mnoge stvari iz Ukrajine, ceo život sam provela tamo. Nekad baš mnogo razmišljam o tome kako bih volela da se vratim, ali se trudim celu situaciju posmatram kao neki dugi odmor. Nije baš da sam ga želela. Ponekad plačem noću, ali takav je život i ne možete ga planirati”.

“U mom gradu je skoro mirno sada, ali nedavno se desio vazdušni napad u mestu udaljenom 25 kilometara. Neki moji prijatelji su tamo, i kažu da je mirno, ali ja mislim da život nije normalan. Na primer, ne možete da odete u park sa psima, nikada ne znate šta će se desiti”.

Uprkos neizvesnosti, M. se nada da će moći da ode u Dnjepar na jesen. Prvo je planirala septembar, sada je pomerila za novembar. Ali, sve će zavisiti od razvoja situacije na terenu.

Na pitanje od milion dolara – kada će se rat završiti – M. odgovara da je istorija pokazala da se sukob Rusije i Ukrajine nikada ne završava.

“Mislim da će samo biti pauziran, kao što je to bilo od 2014. I onda će opet početi za godinu, dve, 50 godina. Naš problem je što nikada nismo rekli svetu kakve nevolje smo imali sa Rusima u proteklih nekoliko stotina godina, kakva je naša istorija, da su pokušavali da nas okupiraju, pa smo se oslobađali, pa opet okupacija, to je istorijski proces o kojem mnogi ne znaju. Ljudi misle da su Rusi i Ukrajinci braća, što nije tačno. Ne znam kada će se rat završiti. Mnogi moji prijatelji misle da će se stvari rešiti kad Putin umre. Mene on ne zanima, nije on problem, on je jedna osoba sa kojom se ništa neće zaustaviti. Neki Rusi misle da Ukrajinci treba da nestanu, moji prijatelji imaju rođake u Rusiji koji kažu da smo nacisti, fašisti i da nas treba pobiti. I šta ćemo sa tim ljudima?”, zaključuje M. E.

• Fotografija je preuzeta sa sajta www.pixabay.com i ne predstavlja fotografiju osobe čija je ovo priča
• Projekat “Emergency support for the provision of HIV and Harm Reduction services among key populations in Ukraine and refugees in selected neighbouring countries” podržao je UNODC